Румена Бужаровска и Алмир Алић гости Библиотеке „Бора Станковић“

21. juna 2021.

У понедељак 21.06.2021. године, гости последњег програма у низу, у оквиру обележавања 142. рођендана Библиотеке Бора Станковић у Врању били су македонска списатељица Румена Бужаровска и писац из БиХ Алмир Алић.

Неко би рекао – чему уопште такав спој и због чега је, заправо, осмишљен управо овакав концепт избора гостију за једно те исто књижевно вече.

Но, то уопште није било случајно.

Наиме, како је рекла Ружица Марјановић, модераторка разговора са књижевницима, иако двоје писаца „пишу различито“, заправо у својим књигама „говоре о готово истим стварима“ и третирају сличне проблеме и друштвене ситуације.

„Њихово писање је изванредно компатибилно“, потенцирала је Марјановић.

Румена Бужаровска тренутно је једно од најзначајнијих књижевних имена на простору ЕX Југославије, не само по списатељском значају, већ и по наградама и преводима, па и по ономе како се њено књижевно дело вреднује и ван простора бивших југословенских република. Платформа Literary Europe Live у оквиру организације Literature Across Frontiers, уврстила је 2016. године Румену Бужаровску међу десет најзанимљивијих младих европских писаца.Неке од њених књига већ су драматизоване у Србији, Словенији и Македонији.

Марјановић је нагласила је да у Румениним књигама понајвише фасцинирају „маестрално испричане приче“.

У својој првој књизи Мој муж углавном је писала о искуствима људи са ЕX YУ простора, а потом у Никуда не идем о искуствима људи „од Вардара па до Триглава“ у белом свету. Румена новом књигом „проширује подручје борбе“ и у жижу ставља однос локалног и глобалног, „наших“ и „странаца“, као и интригантне позиције наших тамо и странаца овде. Готово немилосрдно оштра, она мајсторски анализира све балканске комплексе, јетким и духовитим језиком обрачунава се са ендемском летаргијом, културом пасивности, нечињења и кротког прихватања готово неподношљивих односа и услова живота у свету у коме је лажни морал једино мерило, а пакост национални спорт. Бужаровска „огољава малограђанштину новокомпонованог средњег и вишег слоја“.

Румена је свој став према томе илустровала детаљима из једне од својих прича.

Књига Година пацова Алмира Алића, која је између осталог представљена ове вечери, како је рекла Марјановић, „скрининг је онога што ми живимо“. Носи симболичан назив. На питање аутору књиге, ко су пацови и каква је то година, Алмир Алић каже да је назив књиге метафоричан, али истинит.

-Пацови су у нашем друштву људи који су корумпирани, негативни и који су преносиоци друштвених болести. Та метафора се односи и на политичаре који су потпуно неосјетљиви на људе. Они први напуштају брод када нешто пође по злу, а имају највећу одговорност за оно што се догађа у друштву. Пацови су људи из нашег окружења који су доведени у ситуацију да више моралне вриједности не постоје и да су једноставно вођени особним интересом и жељом за преживљавањем. Јер, пацов има тај примарни инстинкт да преживи. Пацовима се заиста згодно поиграти у метафоричном смислу –рекао је Алић.

„Алић је одабрао модел да је његов наратор несвршени студент права. Алмир је, иначе, електроинжењер који је магистрирао међународно право. Хтела сам да кажем да заправо немате превише писаца у савременој књижевности који озбиљно познају тему о којој пишу. Он у својој књизи, кроз једанаест поглавља, анализира бриљантно сваки поједини сегмент друштва“, рекла је Марјановић.

Главни лик овог романа је несвршени студент права који ради као таксиста.

Затим је Алмир Алић тај свој „скрининг“ онога што данас живимо поткрепио одломцима из књиге.

Једна од Алићевих прича дотиче се више феномена који су се догодили у различитом временском периоду БиХ, који су стварни и неки од њих искоришћени су као литерарни бекграунд и лајт мотив за писање ове књиге.

Један од њих повезан је са афером која се догодила на Правном факултету у Сарајеву, где су студентице за оцене спавале са професорима, па је и овај део разговора о књизи Година пацова кулминирао одломком који поткрепљује ову причу.

Библиотека Бора Станковић, најстарија установа културе у Врању, показала је још једном да квалитет књижевних програма које приређује не заостаје нимало за оним престоничким и да, што је најважније, ти програми имају свој књижевни концепт.